Sveti Prokopije je jedan od onih praznika koji se u srpskom narodu posebno pamte, čak i tamo gde se ne zna mnogo detalja iz njegovog žitija. Ljudi često znaju da se za ovaj dan vezuju oprez, mir u kući, izbegavanje vode, molitva za decu i mladence, ali ne znaju uvek zašto je ovaj svetitelj toliko poštovan i zbog čega je njegovo ime ostalo snažno prisutno u predanju.
Kada se slavi Sveti Prokopije 2026. godine?
Sveti Prokopije se 2026. godine slavi u utorak, 21. jula. Po julijanskom kalendaru, koji Srpska pravoslavna crkva koristi za određene praznike, to je 8. jul. Po građanskom kalendaru, koji svakodnevno koristimo, praznik pada 21. jula.
Ovaj datum se iz godine u godinu ne menja po novom kalendaru. Dakle, Sveti velikomučenik Prokopije se svake godine praznuje 21. jula, dok je po starom kalendaru njegov dan 8. jul. Ono što se menja jeste dan u nedelji. Zato je za 2026. godinu važno naglasiti da praznik pada u utorak.
Za mnoge vernike i čitaoce najvažnije pitanje nije samo kada je praznik, već i kako ga treba razumeti. Sveti Prokopije nije crveno slovo, ali je praznik koji je u srpskom narodu dugo poštovan. To znači da nema isti kalendarski rang kao najveći praznici, ali to ne umanjuje njegovo duhovno i narodno značenje.
Na ovaj dan vernici se sećaju svetitelja, njegove vere, stradanja i poslednje molitve za bedne, nevoljne, siročad, udovice i Crkvu. U narodnoj tradiciji, dan Svetog Prokopija povezan je i sa nizom običaja koji imaju za cilj da čoveka podsete na oprez, mir i uzdržanost.
Da li je Sveti Prokopije crveno slovo?
Sveti Prokopije nije crveno slovo u crkvenom kalendaru. Ipak, to ne znači da je reč o nevažnom ili zaboravljenom prazniku. Naprotiv, u narodnom poštovanju ovaj dan ima posebno mesto, upravo zato što se za njega vezuju snažna predanja, oprez tokom letnjih dana i poštovanje prema svetitelju koji je stradao zbog vere.
U praksi se često dešava da neki praznik nije crveno slovo, ali ga narod duboko poštuje. Razlog za to može biti porodično predanje, zavetni običaj, lokalna slava, zaštita određenog mesta ili zanimanja, ili jednostavno duga tradicija koja se prenosi s kolena na koleno.
Kod Svetog Prokopija posebno je zanimljivo to što se njegov praznik nalazi u letnjem periodu, kada su ljudi tradicionalno bili okrenuti radu u polju, putovanju, boravku pored reka, šuma i bunara. U takvom životnom okruženju praznik je dobijao i praktičnu dimenziju: bio je dan kada se savetovao oprez, smirenje i uzdržavanje od rizičnih poslova.
Zato je važno reći jasno: crkveno gledano, Sveti Prokopije nije crveno slovo, ali narodno gledano, to je praznik koji se ne dočekuje ravnodušno. Mnoge porodice ga i danas obeležavaju paljenjem sveće, molitvom, odlaskom u crkvu, izbegavanjem svađe i poštovanjem običaja koji su im ostali od starijih.
Ovakav odnos prema prazniku pokazuje da u narodnoj svesti nije sve određeno samo bojom slova u kalendaru. Postoje dani koji imaju dublje mesto u sećanju ljudi, jer su povezani sa pričama, opomenama, porodičnim navikama i osećajem da se toga dana treba zaustaviti, smiriti i setiti onoga što je važno.
Ko je bio Sveti velikomučenik Prokopije?
Sveti velikomučenik Prokopije je hrišćanski svetitelj iz 4. veka, rođen u Jerusalimu. Po rođenju se zvao Neanije. Prema predanju, bio je vojvoda u službi rimskog cara Dioklecijana, jednog od vladara pod čijom su se vlašću odvijali progoni hrišćana.
Poreklo i mladost Neanija
Prema predanju, Neanije je rođen u Jerusalimu. Njegov otac bio je hrišćanin, a majka Teodosija neznaboškinja. Nakon očeve smrti, majka ga je vaspitavala u duhu rimskog idolopoklonstva. Tako se već na početku njegovog života vidi unutrašnja napetost između dva sveta: hrišćanskog nasleđa sa očeve strane i neznabožačkog vaspitanja koje je primio od majke.
Neanije je bio bistar, obrazovan i sposoban mladić. U predanju se ističe da je brzo učio, da je bio darovit i da se svojim osobinama izdvajao. Upravo zbog toga dospeo je do carske službe. Car Dioklecijan ga je zapazio, zavoleo i postavio blizu sebe, a zatim ga uzdigao do vojvodskog položaja.
U tadašnjem svetu to je značilo mnogo. Biti vojvoda nije značilo samo imati vojnu funkciju. To je značilo imati ugled, moć, uticaj, budućnost i otvoren put ka još većoj slavi. Neanije je, gledano spolja, imao sve što je jedan mladi čovek u rimskoj službi mogao da poželi: carevu naklonost, vojničku čast i društveni položaj.
Ali upravo zato njegov kasniji izbor postaje još značajniji. Nije se odrekao praznine, nego ugleda. Nije napustio beznačajan položaj, nego visoku službu. Nije izgubio samo ličnu udobnost, već i sigurnost, čast i zaštitu moćnog cara.
U tome se vidi snaga njegovog preobražaja. Kada je Neanije postao Prokopije, ta promena nije bila samo promena imena. To je bila promena celog života, celog pogleda na svet i cele unutrašnje pripadnosti.
Naredba cara Dioklecijana i put ka Aleksandriji
U vreme progona hrišćana, car Dioklecijan je Neaniju poverio težak zadatak: da sa vojskom ode u Aleksandriju i tamo progoni hrišćane. Neanije tada još nije bio hrišćanin. Bio je vojnik careve vlasti, odgajan u neznabožačkom duhu, naviknut na poslušnost i naredbu.
Ipak, predanje beleži da je već tada znao nešto o hrišćanima. Čuo je da su postojani, da se ne odriču svoje vere lako i da su spremni radije da stradaju nego da prinesu žrtvu idolima. Za rimsku vlast to je bila neposlušnost. Za hrišćane, to je bila vernost Bogu.
Taj trenutak je važan za razumevanje njegovog puta. Neanije ne kreće ka Aleksandriji kao neutralan posmatrač. On ide kao vojvoda sa zadatkom da učestvuje u progonu. Ide putem koji, po ljudskoj logici, vodi ka nasilju nad hrišćanima. Ali upravo na tom putu događa se preokret.
U žitijima svetitelja često postoje trenuci kada čovek biva zaustavljen usred sopstvenog pogrešnog pravca. Kod Svetog Prokopija taj trenutak dolazi kroz čudesno viđenje krsta. Zato je njegov život toliko upečatljiv: najvažniji susret dogodio mu se upravo onda kada je išao na put koji je trebalo da ga udalji od Hrista.
To je snažna poruka i za savremenog čoveka. Ponekad se najdublje promene ne događaju kada je sve mirno, već onda kada čovek ide putem koji deluje sigurno, ali je iznutra pogrešan. Sveti Prokopije pokazuje da trenutak preokreta može doći iznenada, ali da je za novi život potrebna hrabrost da se posluša ono što je istinito.
Čudesno viđenje krsta i preobražaj Neanija
Prema predanju, dok je Neanije putovao sa vojskom, dogodio se snažan zemljotres. Usred tog čudesnog događaja začuo je glas koji mu se obratio pitanjem: „Neanije, kamo ideš, i na koga ustaješ?” Uplašen i potresen, upitao je ko mu govori. Tada mu se, prema žitiju, u vazduhu pokazao presvetli krst, a od krsta se začuo glas Hrista.
Taj događaj potpuno je promenio njegov život. Neanije je krenuo kao progonitelj hrišćana, a posle viđenja krsta više nije mogao da nastavi istim putem. Ono što je video nije bilo samo znamenje pred očima, već poziv savesti, poziv da se odrekne nasilja i da prepozna Onoga protiv koga je, po carevoj naredbi, trebalo da ustane.
Ovaj događaj se u predanju često poredi sa obraćenjem Savla, kasnijeg apostola Pavla. I Savle je najpre progonio hrišćane, a zatim je, posle susreta sa Hristom, postao jedan od najvećih propovednika vere. Slično tome, Neanije se od vojvode koji je išao protiv hrišćana preobražava u Svetog Prokopija, mučenika i svedoka Hristovog.
U toj sličnosti krije se duboka duhovna poruka. Niko nije toliko daleko da se ne može vratiti. Niko nije zauvek zarobljen u ulozi koju mu je nametnula vlast, porodica, vaspitanje ili prethodni život. Čovek može da se promeni kada u sebi prepozna istinu i kada se usudi da joj ostane veran.
Kod Svetog Prokopija preobražaj nije ostao samo unutrašnji osećaj. On je odmah promenio njegove postupke. Viđenje krsta nije bilo samo čudesno iskustvo, nego početak novog života. Od tog trenutka, Neanije više ne ide protiv hrišćana. On se okreće Hristu i počinje put koji će ga dovesti do ispovedanja, stradanja i svetiteljstva.
Krst kao znak pobede
Posle čudesnog viđenja, Neanije je naredio da se izradi krst nalik onome koji je video. Taj krst u njegovom žitiju ima posebno značenje. On nije samo predmet koji podseća na događaj, nego vidljivi znak nove vere, novog puta i novog služenja.
Do tada je Neanije bio vojnik rimske vlasti. Njegovi znaci bili su pojas, mač, čin i zapovest. Posle viđenja, krst postaje njegov istinski znak. On više ne vidi pobedu u sili koja progoni, nego u sili koja spasava. Više ne razume vojničku čast kao poslušnost nasilnoj naredbi, već kao spremnost da se stane na stranu istine.
U žitiju se krst pojavljuje kao znak pobede, ali ne pobede koja se meri tuđim porazom. To je pobeda nad strahom, zabludom, starim životom i unutrašnjom tamom. Zato je krst kod Svetog Prokopija istovremeno i znak zaštite i znak opredeljenja.
Ovaj deo njegovog života posebno je važan za razumevanje narodnog poštovanja praznika. Narod je u Svetom Prokopiju video svetitelja koji ne štiti zato što je bio moćan po zemaljskom položaju, već zato što je izabrao veru i ostao joj veran. Njegova snaga nije u vojvodskom činu, nego u krstu koji prihvata kao putokaz.
Zbog toga se na njegov praznik ljudi ne sećaju samo mučeništva, već i promene. Sveti Prokopije nas podseća da prava pobeda počinje onda kada čovek pobedi sopstvenu zabludu i okrene se dobru.
Ispovedanje vere i odricanje od vojničke časti
Nakon svog preobražaja, Neanije se vratio u Jerusalim i majci objavio da je hrišćanin. Za Teodosiju, koja ga je vaspitavala u neznabožačkom duhu, to je bio težak i bolan trenutak. Predanje govori da je majka, umesto da prihvati njegovu promenu, otišla i prijavila ga vlastima.
Neanije je zatim izveden pred sudiju. Tu se događa jedan od najsnažnijih prizora u njegovom žitiju. On skida sa sebe vojvodski pojas i mač, odbacujući time znake svoje dotadašnje službe. Tim činom jasno pokazuje da više ne pripada vlasti koja progoni hrišćane, nego Hristu.
Ovo odricanje nije bilo samo spoljašnje. Pojas i mač bili su znaci položaja, poslušnosti, ugleda i zemaljske moći. Kada ih je Neanije skinuo, odrekao se svega što mu je davalo sigurnost u rimskom svetu. Pred ljudima je pokazao da je spreman da izgubi čast među moćnima kako bi sačuvao vernost Bogu.
Upravo zato je ovaj trenutak važan i za današnje čitaoce. Prava hrabrost ne pokazuje se samo onda kada čovek pobeđuje druge. Ona se pokazuje kada je spreman da izgubi ono što je spolja veliko, ako ga to udaljava od istine. Sveti Prokopije nije izabrao lakši put. Izabrao je put koji vodi kroz osudu, tamnicu i stradanje, ali i kroz unutrašnju slobodu.
U narodnom poštovanju ovaj svetitelj zato ostaje zapamćen kao zaštitnik onih kojima je potrebna snaga da istraju. Njegov život govori da nije dovoljno samo znati šta je dobro. Potrebno je imati hrabrosti da se za dobro i stane, čak i kada to donosi gubitak, nerazumevanje ili progon.
Mučenje, tamnica i ime Prokopije
Zbog javnog ispovedanja vere, Neanije je podvrgnut mukama i bačen u tamnicu. Predanje o njegovom stradanju je potresno, ali ga treba razumeti u duhovnom smislu: ono pokazuje koliko je bila velika njegova odlučnost da se ne odrekne Hrista.
U tamnici se, prema žitiju, događa još jedan presudan trenutak. Gospod Isus Hristos mu se javlja, isceljuje ga, krštava i daje mu novo ime: Prokopije. Od tog trenutka, Neanije više nije samo čovek koji je promenio uverenje. On postaje Prokopije, svetitelj koji će svojim stradanjem posvedočiti veru.
Novo ime označava novi život. U hrišćanskom predanju promena imena često ukazuje na duboku duhovnu promenu. Kao što se menja ime, tako se menja i čovekova unutrašnja pripadnost. Neanije je bio vojvoda rimske vlasti. Prokopije postaje vojnik Hrista Cara.
Važno je primetiti da njegovo stradanje nije predstavljeno kao poraz. Iako je spolja bio zatvoren, mučen i osuđen, unutra je postajao slobodniji. Njegova vera nije slabila pod pritiskom, nego se učvršćivala. Tamnica, koja je trebalo da bude mesto sloma, postala je mesto susreta, krštenja i novog imena.
Zato se Sveti Prokopije i danas može razumeti kao svetitelj unutrašnje snage. On ne ohrabruje čoveka površnim obećanjem da neće biti teškoća, već primerom pokazuje da se kroz teškoće može proći dostojanstveno, sa verom i bez odricanja od onoga što je istinito.
Dvanaest žena, Teodosija i pominjanje Svetog Prokopija u činu venčanja
Jedan od važnih delova žitija Svetog Prokopija odnosi se na dvanaest žena koje su došle do tamnice i ispovedile da su i one sluškinje Hristove. Zbog tog ispovedanja bile su bačene u istu tamnicu. Sveti Prokopije ih je tamo učio veri, molitvi, postojanosti i spremnosti da izdrže stradanje.
Ovaj deo predanja posebno je značajan jer pokazuje da njegovo svedočenje nije ostalo samo lično. Njegova vera je hrabrila druge. Čak i u tamnici, gde je bio zatočen i gde je i sam čekao dalja mučenja, Sveti Prokopije postaje učitelj vere i oslonac onima koji su se našli pred istim iskušenjem.
Predanje zatim govori da je njegova majka Teodosija, gledajući hrabrost tih žena, i sama poverovala u Hrista. To je duboko potresan preokret. Majka koja ga je najpre vaspitala u neznabožačkoj veri i prijavila vlastima, na kraju i sama prihvata hrišćanstvo. Prema predanju, svih trinaest žena, dvanaest ispovednica i Teodosija, pogubljene su zbog vere.
Ovaj događaj ima posebno mesto i zato što se Sveti Prokopije pominje u činu venčanja, zajedno sa carem Konstantinom i caricom Jelenom. Zbog toga se u narodu razvilo verovanje da Sveti Prokopije ima naročitu vezu sa mladencima i bračnim blagoslovom.
U nekim krajevima se smatralo da je ovaj dan pogodan za svadbe, jer Sveti Prokopije pohodi i blagosilja mladence. Iako se običaji razlikuju od mesta do mesta, veza između ovog svetitelja i braka nije nastala slučajno. Ona se oslanja na crkveno pominjanje i predanje u kome Sveti Prokopije poučava one koji se spremaju za mučenički venac.
U narodnoj svesti, venac mučeništva i venac braka nisu isti, ali oba nose značenje vernosti, zaveta i istrajnosti. Zato je Sveti Prokopije doživljen kao svetitelj kome se mladenci mogu moliti za mir, sklad i blagoslov u zajedničkom životu.
Zašto se Sveti Prokopije povezuje sa brakom?
Veza Svetog Prokopija sa brakom ne potiče samo iz savremenog narodnog običaja. Ona ima dublji liturgijski trag, jer se njegovo ime pominje u činu venčanja. To je jedan od razloga zbog kojih je u narodu ostalo verovanje da ovaj svetitelj štiti mladence i da se na njegov dan može moliti za skladan bračni život.
U hrišćanskom razumevanju, brak nije samo zajednički život dvoje ljudi. On je zavet, put strpljenja, vernosti, praštanja i međusobnog nošenja tereta. Zato se u molitvama za mladence pominju svetitelji koji su svojim životom posvedočili vernost Bogu, hrabrost i istrajnost.
Sveti Prokopije se sa brakom može povezati kroz nekoliko važnih poruka:
-
brak traži vernost, kao što je i svetitelj ostao veran svojoj veri;
-
brak traži hrabrost, jer zajednički život donosi iskušenja i odgovornost;
-
brak traži mir, a narodna predanja za Svetog Prokopija naročito naglašavaju izbegavanje svađe;
-
brak traži blagoslov, zbog čega se mladenci u molitvi obraćaju Bogu i svetiteljima;
-
brak traži spremnost da se čovek promeni, a život Svetog Prokopija je upravo priča o dubokoj promeni.
Zato se u nekim porodicama ovaj praznik doživljava kao lep dan za molitvu za brak, za mladence, za one koji tek stupaju u zajednički život, ali i za supružnike koji žele više mira i razumevanja u domu.
Ovo ne znači da se običaj svuda jednako poštuje, niti da svaka porodica ima ista predanja. Ali pokazuje kako je narod kroz vekove umeo da crkveno pominjanje svetitelja poveže sa svakodnevnim životom, porodicom i nadom da će zajednica biti čvrsta, blagoslovena i mirna.
Stradanje Svetog Prokopija i njegova poslednja molitva
Završetak žitija Svetog Prokopija obeležen je njegovim stradanjem i poslednjom molitvom. Kada je izveden na gubilište, nije mislio samo na sebe. Prema predanju, okrenuo se ka istoku, podigao ruke i pomolio se Bogu za bedne, nevoljne, siročad, udovice, bolesne i za Crkvu.
Ova poslednja molitva otkriva srce svetitelja. On ne odlazi u smrt ogorčen, niti moli samo za sopstveno izbavljenje. Njegova molitva obuhvata one koji su najranjiviji: siromašne, nezaštićene, bolesne, one koji nemaju oslonac i one kojima je potrebna pomoć. Posebno se moli za Crkvu, da raste, da se širi i da pravoslavna vera sija do kraja vremena.
U tome je velika snaga njegovog primera. Sveti Prokopije ne pokazuje samo ličnu hrabrost, nego i milosrđe. Njegov poslednji čin nije samo prihvatanje stradanja, već zauzimanje za druge. Zato se u narodnom poštovanju on doživljava i kao zaštitnik, kao svetitelj kome se čovek može obratiti kada je slab, uplašen, nesiguran ili opterećen brigama.
Prema predanju, Sveti Prokopije je stradao u Kesariji Palestinskoj. Crkva ga praznuje 8. jula po starom kalendaru, odnosno 21. jula po novom kalendaru. Njegova smrt nije predstavljena kao kraj, već kao prelazak u večnu radost, jer je do kraja ostao veran Hristu.
Kada se danas obeležava Sveti Prokopije, ta poslednja molitva može biti posebno važna. Ona nas podseća da praznik nije samo sećanje na davni događaj. To je poziv da se setimo ljudi koji su u nevolji, onih koji su sami, onih koji se bore sa bolešću, siromaštvom, strahom ili nesigurnošću.
Zato je ovaj dan pogodan za molitvu, ali i za dobru reč, mirenje, pomaganje i smirivanje odnosa u porodici. U tome se crkvena poruka i narodna mudrost najlepše susreću.
Sveti Prokopije kao jedan od ognjenih svetaca
U srpskom narodnom predanju Sveti Prokopije se ubraja među takozvane ognjene svece. U tu grupu narod obično svrstava i Svetog Iliju i Ognjenu Mariju. Ovi praznici padaju tokom leta, u vreme velikih vrućina, čestih nepogoda, rada u polju, boravka pored vode i većeg rizika od iznenadnih vremenskih promena.
Izraz „ognjeni sveci” treba razumeti kao deo narodnog predanja. To nije uvek zvanična crkvena kategorija u istom smislu kao kalendarski rang praznika, već način na koji je narod označavao dane posebnog opreza. Ljudi su verovali da se tih dana ne treba ponašati nepromišljeno, ne treba izazivati sukobe, odlaziti na opasna mesta ili raditi poslove koji mogu doneti nesreću.
Kod Svetog Prokopija to se naročito vidi kroz izreku „Ni u goru, ni u vodu.” Ona sažima narodni osećaj da na ovaj dan treba izbegavati rizična mesta i postupke. Gora je označavala šumu, divljinu, prostor mogućih opasnosti. Voda je označavala reke, potoke i tekuće vode, posebno u vreme kada nije bilo savremenih mera bezbednosti.
Narod je, živeći blizu prirode, znao koliko leto može biti lepo, ali i opasno. Jul donosi zrelost, sunce, plodove i rad, ali donosi i žege, oluje, gromove, nabujale vode i iznenadne promene vremena. Zato su letnji praznici često bili povezani sa oprezom. Nije svako verovanje nastalo iz straha; mnoga su nastala iz iskustva.
Kada se kaže da je Sveti Prokopije ognjeni svetac, time se u narodnom jeziku naglašava da se njegov dan ne provodi u brzopletosti. To je dan kada se savetuje mir, pažnja i uzdržanost. Ne zato što praznik treba doživeti kao pretnju, već zato što narodna tradicija u njemu vidi opomenu da čovek ne sme biti lakomislen pred prirodom, pred drugima i pred sopstvenim rečima.
U savremenom životu, značenje ognjenih svetaca može se razumeti i šire. Ne mora svako doslovno živeti prema starim običajima, ali poruka ostaje razumljiva: postoje dani kada treba usporiti, biti pažljiviji, ne ulaziti u sukobe, ne izazivati opasnost i ne zaboraviti da čovek nije gospodar svega.
Sveti Prokopije, kao ognjeni svetac u narodnom predanju, zato nosi dve poruke. Prva je duhovna: ostati veran dobru i istini. Druga je životna: čuvati sebe, porodicu, mir u kući i poštovanje prema danu koji su naši preci doživljavali kao posebno značajan.
Običaji i verovanja za Svetog Prokopija
| Običaj ili verovanje | Šta se u narodu smatralo | Smisao običaja |
|---|---|---|
| „Ni u goru, ni u vodu” | Na Svetog Prokopija izbegavao se odlazak u šumu, na udaljena mesta i kupanje u rekama ili drugim tekućim vodama. | Običaj je povezan sa oprezom tokom letnjih dana, kada su moguće vrućine, nevreme i rizici na vodi. |
| Izbegavanje svađe | U pojedinim krajevima se verovalo da na ovaj dan ne treba započinjati rasprave, psovati, vređati ukućane ili unositi nemir u dom. | Praznik se doživljavao kao dan mira, smirenja, strpljenja i čuvanja dobre reči u porodici. |
| Molitva u nesigurnosti | Vernici su se Svetom Prokopiju molili kada ih obuzmu sumnja, strah ili neodlučnost pred važnim životnim putem. | Život Svetog Prokopija podseća na hrabrost, unutrašnji preobražaj i snagu da se izabere ispravan put. |
| Zaštita dece i mladenaca | Sveti Prokopije se u narodu poštuje kao zaštitnik dece i mladenaca, a njegovo ime se pominje i u činu venčanja. | Običaj naglašava molitvu za zdravlje dece, sklad u braku, vernost, mir i blagoslov u porodici. |
| Zaštitnik kamenorezaca i bunardžija | Kamenoresci i bunardžije poštovali su Svetog Prokopija kao zaštitnika ljudi koji rade teške i rizične poslove. | Ova zanimanja bila su povezana sa kamenom, dubinom, vodom, zemljom i potrebom za posebnom zaštitom. |
Ako se 21. jula 2026. godine setimo Svetog Prokopija kroz molitvu, dobru reč, mir u kući i brigu za druge, sačuvaćemo najvažniji smisao ovog praznika. Tada običaji neće biti samo nasleđena pravila, već živi podsetnik da čovek treba da bude pažljiviji, smireniji, hrabriji i verniji dobru.
Pripremite prazničnu trpezu na vreme i pronađite praktične dodatke za kuhinju, posluženje i dom u Mango Shop ponudi.
Najčešće nedoumice o Svetom Prokopiju
Kada je Sveti Prokopije 2026. godine?
Sveti Prokopije 2026. godine slavi se u utorak, 21. jula po novom kalendaru. Po julijanskom kalendaru, to je 8. jul. Datum praznika se ne menja po građanskom kalendaru, pa se Sveti Prokopije svake godine praznuje 21. jula.
Da li je Sveti Prokopije crveno slovo?
Sveti Prokopije nije crveno slovo u crkvenom kalendaru. Ipak, u srpskom narodu je veoma poštovan praznik. Mnoge porodice ga obeležavaju molitvom, paljenjem sveće, izbegavanjem svađe i poštovanjem običaja koji su se prenosili kroz predanje.
Ko je bio Sveti Prokopije?
Sveti Prokopije je hrišćanski velikomučenik iz 4. veka, rođen u Jerusalimu kao Neanije. Bio je vojvoda u službi cara Dioklecijana, ali je posle čudesnog viđenja krsta postao hrišćanin. Zbog vere u Hrista bio je mučen i na kraju je stradao kao mučenik.
Koji su običaji za Svetog Prokopija?
U narodu se za Svetog Prokopija vezuju izbegavanje kupanja u rekama i tekućim vodama, izreka „Ni u goru, ni u vodu”, izbegavanje svađe, psovke i ružnih reči, kao i molitva za snagu u trenucima nesigurnosti. Takođe se veruje da Sveti Prokopije štiti decu, mladence, kamenoresce i bunardžije.
Da li se na Svetog Prokopija radi?
Pošto Sveti Prokopije nije crveno slovo, nema opšte crkvene zabrane rada. Ipak, u narodnom predanju se iz poštovanja prema prazniku izbegavaju teški, rizični i nepotrebni poslovi, naročito oni koji se vezuju za vodu, šumu, vatru, rad napolju ili mogućnost povrede.
Zašto se kaže „Ni u goru, ni u vodu”?
Izreka „Ni u goru, ni u vodu” znači da se na Svetog Prokopija u narodu tradicionalno izbegavao odlazak u šumu, na opasna mesta i kupanje u rekama ili drugim tekućim vodama. Ovo verovanje je deo narodnog predanja i najverovatnije je povezano sa oprezom tokom letnjih dana, kada su moguće visoke temperature, nevreme i rizici na vodi.
Zašto se Sveti Prokopije pominje u venčanju?
Sveti Prokopije se pominje u činu venčanja jer je, prema predanju, u tamnici poučavao dvanaest žena veri Hristovoj i pripremao ih za mučenički podvig. Zbog tog crkvenog pominjanja, u narodu se povezuje sa blagoslovom mladenaca, brakom, vernošću i mirom u zajedničkom životu.
Kome se posebno preporučuje molitva Svetom Prokopiju?
U narodnom predanju veruje se da se Svetom Prokopiju mogu moliti oni koje obuzimaju sumnja, nesigurnost i strah. Vernici mu se obraćaju za hrabrost, postojanost, mir, jačanje vere i snagu da istraju u teškim okolnostima.