Sveti Sava 2026. - 27. januar - Školska slava, narodna tradicija i darivanje

Savindan je praznik koji se u crkvenom kalendaru obeležava crvenim slovima, a u životu mnogih porodica i škola zauzima posebno mesto koje se ne može svesti na jedan datum ili jedan običaj. Za jedne je to dan duboke crkvene uspomene i zahvalnosti Svetom Savi kao prvom arhiepiskopu srpskom. Za druge je to dan škole, đaka, učitelja i priredbe, dan kada se proslavlja znanje, trud i vaspitanje. Za treće je to dan narodnog pamćenja, u kome se vekovima prepliću verovanja, seoske prakse, strahovi i nade, posebno u krajevima gde je život zavisio od stoke, zime i prirode.

Zašto se Sveti Sava slavi 27. januara

Kada ljudi pitaju “zašto se Sveti Sava slavi 27. januara”, najčešće zapravo traže jednostavno objašnjenje koje ima smisla u svakodnevnom životu, bez komplikovanih rasprava. Suština je jasna: Savindan se obeležava 27. januara po kalendaru koji danas koristimo u građanskom životu, dok se u crkvenom predanju često navodi i datum 14. januar po starom kalendaru. Ta dva datuma ne znače dva različita praznika, već isti događaj izražen u dva kalendarska sistema.

Kako je Sveti Sava postao školska slava: put od crkvene uspomene do prosvetiteljskog praznika

Kako izgleda školska proslava danas: šta se u školama radi na Savindan

Radni, ali nenastavni dan: škola radi, ali u svečanom ritmu

Savindan se u školama obeležava kao radni, ali nenastavni dan. To praktično znači da škola funkcioniše, učitelji i nastavnici su prisutni, učenici dolaze, ali se ne drži redovna nastava po rasporedu. Umesto toga, dan je posvećen svečanosti, programu i obeležavanju školske slave.

Ovaj model čuva dve važne stvari istovremeno: s jedne strane, zadržava se radni okvir škole kao ustanove, a s druge, stvara se prostor da Savindan bude doživljen kao poseban dan, drugačiji od uobičajenih školskih obaveza.

Svečane priredbe i akademije: program kao poruka, ne kao formalnost

U većini škola centralni deo obeležavanja čine svečane priredbe i akademije. To nisu događaji “reda radi”, već prilika da škola pokaže ono što je njen najdublji smisao: znanje, kultura, vaspitanje, zajedništvo.

Najčešći elementi programa su:

• recitacije i dramski prikazi, često zasnovani na životu i delu Svetog Save ili na temama znanja i dobrote

• školski hor i muzičke tačke, u kojima posebno mesto ima himna Svetom Savi

• prigodne besede učitelja, nastavnika ili gostiju, koje povezuju praznik sa savremenim obrazovanjem

• učešće različitih uzrasta, kako bi se naglasilo da je školska slava zajednički praznik cele škole, ne samo jednog razreda

Uloga školskog kolektiva je ključna: nastavničko veće i razredne starešine usklađuju program, biraju sadržaje, vode računa o tonu i meri. Uloga učenika je srce proslave, jer oni program nose i daju mu život. Uloga roditelja je važna i kao podrška i kao publika, ali i kao deo zajednice koja školu čini stvarnom, a ne apstraktnom institucijom.

Školska svečanost kao “dan škole”: smisao Savindana u praksi

Savindan u savremenoj školi često ima i dodatnu funkciju: podseća na vrednosti koje se ne mogu oceniti brojem, ali određuju obrazovanje. To su poštovanje učitelja, kultura dijaloga, trud, odgovornost, briga o slabijima i spremnost da se znanje deli, a ne samo “poseduje”. Zbog toga dobro osmišljena proslava ne završava aplauzom, već ostaje kao poruka učenicima šta znači biti deo zajednice.

Himna Svetom Savi: “Uskliknimo s ljubavlju” kao srce školske svečanosti

Pesma koja okuplja: zašto je himna postala simbol Savindana

Na školskim proslavama Savindana tradicionalno se peva himna Svetom Savi, najpoznatija po početnim rečima “Uskliknimo s ljubavlju”. Uloga himne nije samo muzička. Ona je trenutak zajedničkog glasa, trenutak kada se svi u sali ili holu škole prepoznaju kao deo iste tradicije. Zbog toga se himna doživljava kao srce školske svečanosti: ona spaja program u celinu i daje mu svečani vrhunac.

Himna je u školskom kontekstu važna i zato što povezuje generacije. Učenici koji je pevaju danas nastavljaju običaj koji su imali njihovi roditelji i njihovi nastavnici pre mnogo godina. Ta nit kontinuiteta je jedan od razloga zašto Savindan opstaje u školama kao živa tradicija, a ne kao zaboravljena formalnost.

Kada je nastala himna: pretpostavke, ali ne i potpuna sigurnost

U vezi sa nastankom pesme ne postoji sasvim pouzdan podatak. U materijalima se navodi da se pretpostavlja da je pesma nastala krajem 18. veka ili u periodu između 1804. i 1817. godine. Upravo ta nesigurnost ne umanjuje vrednost himne, već pokazuje da je pesma rasla u narodu i školama, i da je njena snaga pre svega u prihvatanju, a ne u tačnoj “administrativnoj” biografiji.

Važno je naglasiti i da pesma nije od samog početka obeležavanja školske slave bila zvanična svečana pesma. To znači da je put himne do centralnog mesta bio postepen, kao i sam put Savindana do školske slave.

Kragujevac 1840. i kasnije ustaljivanje: kako je pesma postala “glavni znak” proslave

Na prvoj velikoj proslavi školske slave u Kragujevcu 1840. godine nisu nužno pevali baš “Uskliknimo s ljubavlju”. Zabeleženo je da su na toj proslavi pevali i druge svečane pesme. Međutim, već u to vreme i neposredno pre toga, postoje svedočenja o pevanju “Uskliknimo s ljubavlju” na drugim proslavama, što pokazuje da je pesma bila prisutna i da je polako osvajala mesto u školskim svečanostima.

Narodna tradicija i običaji: Sveti Sava kao „vučji pastir“, zaštita stoke i sedmodnevni post

U srpskoj narodnoj kulturi Sveti Sava nije bio doživljavan samo kao crkveni svetitelj i prosvetitelj, već i kao zaštitnik života u njegovom najosnovnijem obliku. U krajevima gde se živelo od stoke, šuma, zime i prirode, Savindan je bio dan ozbiljne pažnje, opreza i posebnih pravila. Upravo tu se vidi kako se crkvena uspomena preplitala sa narodnim verovanjima i iskustvom svakodnevice.

U tim predanjima Sveti Sava se, poput Svetog Mrate i Svetog Aranđela, smatrao „vučjim pastirom“. To nije značilo da on vlada vukovima u doslovnom smislu, već da ima moć da ih obuzda, okrene od sela i stada ili ih pusti ako se običaji ne poštuju. Vuk je u tradicionalnom životu bio simbol najveće pretnje stočarstvu, pa je praznik koji se vezivao za njegovu kontrolu imao poseban značaj.

Zbog tog straha i poštovanja, razvijen je niz običaja i zabrana koje su se strogo poštovale u danima oko Savindana:

• Pred Savindan se stoka nije terala u šumu, jer se verovalo da bi to privuklo vukove i donelo nesreću stadu.

• Ništa se nije radilo sa sečivom: noževi, sekire i alati ostajali su po strani kako se ne bi „otvarale čeljusti“ vukova.

• Britve se nisu otvarale, jer je postojalo verovanje da će, ako ostanu zatvorene, i vucima čeljusti ostati sklopljene.

• Žene nisu bojile u crveno, jer je crvena boja simbolizovala krv i strahovalo se da bi mogla prizvati napad na stoku.

U mnogim stočarskim krajevima Savindan se nije dočekivao samo jednim danom posta, već se postilo sedam dana unapred. Time se pokazivala posebna revnost i želja da se svetitelj umoli da sačuva stada i domaćinstva. Ovaj običaj govori o tome koliko je praznik bio duboko vezan za opstanak zajednice.

Postojalo je i narodno verovanje da, ako na Svetog Savu zagrmi, u zemlji će se dogoditi važni događaji. Takva verovanja nisu bila shvatana bukvalno kao proročanstvo, već kao znak da je praznik snažan i da se tog dana „nešto pokreće“ u sudbini naroda.

U svim tim običajima vidi se isto: Savindan nije bio samo uspomena, već dan u kome se priroda, ljudi i svetac povezuju u jedan sistem smisla i zaštite.

Esnafska i porodična slava: zašto ga zanatlije i porodice posebno poštuju

Sveti Sava zauzima posebno mesto i izvan školskih zidova i narodnih običaja vezanih za selo i stoku. On je u srpskoj tradiciji i jedan od najvećih hramovnih i porodičnih praznika, dan koji se svetkuje sa ozbiljnošću i poštovanjem u mnogim domovima i crkvama.

Pored toga, mnoge zanatlije su Svetog Savu uzimale za svoju esnafsku slavu, odnosno za zaštitnika svog rada i zanata. Među njima su bili užari, mutavdžije, opančari, obućari i druge zanatske grupe koje su svoj svakodnevni trud i veštinu povezivale sa prosvetiteljskom i duhovnom dimenzijom Svetog Save.

U tom kontekstu, Sveti Sava nije bio samo istorijska ličnost, već simbol:

• poštenog rada,

• znanja koje se prenosi sa majstora na učenika,

• i odgovornosti prema zajednici.

Zato su zanatlije njegov dan obeležavale sa istom ozbiljnošću kao i porodičnu slavu, jer su u njemu prepoznavale zaštitu svog zanata, ali i meru kako treba raditi i živeti.

Darivanje za Svetog Savu: smisao, mera i poruka

Savindan je dan koji na poseban način pripada deci, jer se u školama obeležava kroz priredbe, pesme i nastupe. Ali to je istovremeno i dan kada se, još od 19. veka, negovala praksa pomaganja školama i siromašnim učenicima. Ta tradicija daje darivanju na Savindan dubok smisao koji prevazilazi puko poklanjanje.

Dar na ovaj dan nije takmičenje u vrednosti niti formalna obaveza. On je znak:

• poštovanja prema znanju,

• zahvalnosti učiteljima i školi,

• i podrške deci koja tek grade svoj put.

Zato je važno birati darove koji nose poruku, a ne pritisak. Prikladnost je važnija od cene, a simbolika od spoljašnjeg utiska.

Kada se bira dar za Savindan, dobro je voditi se sledećim načelima:

• praktičnost, da dar ima upotrebu i ne bude samo ukras,

• simbolika, da podseća na učenje, knjigu, trud i napredak,

• skromnost, jer praznik ne traži raskoš već poštovanje.

Svečani i prigodni pokloni za Savindan dostupni su u Mango Shopu i mogu biti lep način da praznik znanja, dece i zahvalnosti obeležite sa merom i smislom.